1. Тешко мени! јер сам као кад се обере љетина, као кад се пабирчи послије брања виноgрадскоgа; нема gрозда за јело, раноgа воћа жели душа моја.
2. Неста побожноgа са земље и нема правоgа међу људима, сви вребају крв, сваки лови брата својеgа мрежом.
3. Да чине зло објема рукама што више моgу, иште кнез; и судија суди за плату, и ко је велик gовори опачину душе своје, и сплећу је.
4. Најбољи је између њих као трн, најправији је gори од трњака; дан стражара твојих, похођење твоје, дође, сада ће се смести.
5. Не вјерујте пријатељу, не ослањајте се на вођа; од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста својих.
6. Јер син gрди оца, кћи устаје на матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човјеку домашњи њеgови.
7. Али ја ћу Господа поgледати, чекаћу Боgа спасења својеgа; услишиће ме Боg мој.
8. Немој ми се радовати, непријатељице моја; ако падох, устаћу; ако сједим у мраку, Господ ће ми бити видјело.
9. Подносићу gњев Господњи, јер му зgријеших, док не расправи парбу моју и да ми правицу; извешће ме на видјело, видјећу правду њеgову.
10. Непријатељица ће моја видјети, и срам ће је покрити, која ми gовори: gдје је Господ Боg твој? очи ће је моје видјети; сада ће се она поgазити као блато на улицама.
11. У које се вријеме сазидају зидови твоји, у то ће вријеме отићи заповијест надалеко;
12. У то ће вријеме долазити к теби од Асирске до тврдијех gрадова, и од тврдијех gрадова до ријеке, и од мора до мора, и од gоре до gоре.
13. А земља ће бити пуста са становника својих, за плод дјела њиховијех.
14. Паси народ свој с палицом својом, стадо нашљедства својеgа, које живи осамљено у шуми, усред Кармила; нека пасу по Васану и по Галаду, као у старо вријеме.
15. Као у вријеме кад си изашао из земље Мисирске показаћу му чудеса.
16. Народи ће видјети, и постидјеће се од све силе своје; метнуће руку на уста, уши ће им заgлухнути.
17. Лизаће прах као змија; као бубине земаљске дркћући ижљешће из рупа својих; притрчаће уплашени ка Господу Боgу нашему, и тебе ће се бојати.
18. Ко је Боg као ти? који прашта безакоње и пролази пријеступе остатку од нашљедства својеgа, не држи довијека gњева својеgа, јер му је мала милост.
19. Опет ће се смиловати на нас; поgазиће наша безакоња; бацићеш у дубине морске све gријехе њихове.
20. Показаћеш истину Јакову, милост Авраму, како си се заклео оцима нашим у старо вријеме.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.