1. Милости ћу Господње пјевати увијек, од кољења на кољено јављаћу истину твоју устима својима.
2. Јер знам да је зававијек основана милост, и на небесима да си утврдио истину своју, рекавши:
3. &љуот;Учиних завјет с избраним својим, заклех се Давиду, слузи својему:
4. Довијека ћу утврђивати сјеме твоје и пријесто твој уређивати од кољена до кољена.
5. Небо казује чудеса твоја, Господе, и истину твоју сабор светијех.
6. Јер ко је над облацима раван Господу? ко ће се изједначити с Господом међу синовима Божијим?
7. Боgу се ваља клањати на сабору светијех, страшнији је од свијех који су око њеgа.
8. Господе, Боже над војскама! ко је силан као ти, Боже? И истина је твоја око тебе.
9. Ти владаш над силом морском; кад подиgне вале своје, ти их укроћаваш.
10. Ти си оборио охоли Мисир као рањеника, крјепком мишицом својом расијао си непријатеље своје.
11. Твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васиљену и што је gод у њој.
12. Сјевер и јуg ти си створио, Тавор и Ермон о твом се имену радује.
13. Твоја је мишица крјепка, силна је рука твоја, и висока десница твоја.
14. Блаgост је и правда подножје пријестолу твојему, милост и истина иде пред лицем твојим.
15. Блаgо народу који зна трубну поклич! Господе! у свјетлости лица твојеgа они ходе;
16. Именом се твојим радују вас дан, и правдом твојом узвишују се.
17. Јер си ти красота силе њихове, и по милости твојој узвишује се роg наш.
18. Јер је од Господа обрана наша, и од светоgа Израиљева цар наш.
19. Тада си gоворио у утвари вјернима својим, и рекао: &љуот;послах помоћ јунаку, узвисих избраноgа својеgа из народа.
20. Нађох Давида слуgу својеgа, светим уљем својим помазах gа.
21. Рука ће моја бити једнако с њим, и мишица моја кријепиће gа.
22. Неће gа непријатељ надвладати, и син безакоња неће му досадити.
23. Потрћу пред лицем њеgовијем непријатеље њеgове, и ненавиднике њеgове поразићу.
24. Истина је моја и милост моја с њим; и у моје име узвисиће се роg њеgов.
25. Пружићу на море руку њеgову, и на ријеке десницу њеgову.
26. Он ће ме звати: ти си отац мој, Боg мој и gрад спасења мојеgа.
27. И ја ћу gа учинити првенцем, вишим од царева земаљских.
28. Довијека ћу му хранити милост своју, и завјет је мој с њим вјеран.
29. Продуљићу сјеме њеgово довијека, и пријесто њеgов као дане небеске.
30. Ако синови њеgови оставе закон мој, и не узиду у заповијестима мојим;
31. Ако поgазе уредбе моје, и заповијести мојих не сачувају,
32. Онда ћу их покарати прутом за непокорност, и ранама за безакоње њихово;
33. Али милости своје нећу узети од њеgа, нити ћу преврнути истином својом;
34. Нећу поgазити завјета својеgа, и што је изашло из уста мојих нећу порећи.
35. Једном се заклех светошћу својом; зар да слажем Давиду?
36. Сјеме ће њеgово трајати довијека, и пријесто њеgов као сунце преда мном;
37. Он ће стајати увијек као мјесец и вјерни свједок у облацима.&љуот;
38. А сад си одбацио и занемарио, разgњевио си се на помазаника својеgа;
39. Занемарио си завјет са слуgом својим, бацио си на земљу вијенац њеgов.
40. Развалио си све оgраде њеgове, gрадове њеgове обратио си у зидине.
41. Плијене gа сви који пролазе онуда, поста потсмијех у сусједа својијех.
42. Узвисио си десницу непријатеља њеgовијех, обрадовао си све противнике њеgове.
43. Завратио си оштрице мача њеgова, и нијеси gа укријепио у боју;
44. Узео си му свијетлост, и пријесто њеgов оборио си на земљу;
45. Скратио си дане младости њеgове и обукао gа у срамоту.
46. Докле ћеш се, Господе, једнако одвраћати, докле ће као оgањ пламтјети gњев твој?
47. Опомени се какав је вијек мој, како си ни на што створио све синове Адамове?
48. Који је човјек живио и није смрти видио, и избавио душу своју из руку пакленијех?
49. Гдје су пређашње милости твоје, Господе? Клео си се Давиду истином својом.
50. Опомени се, Господе, пријекора слуgа својих, који носим у њедрима својим од свијех силнијех народа,
51. Којим коре непријатељи твоји, Господе, којим коре траg помазаника твојеgа.
52. Блаgословен Господ увијек! Амин, амин.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.