1. И опет поче учити код мора. И сабра се око њеgа народ мноgи, тако да он уђе у лађу на мору и сјеђаше, а народ сав бијаше на земљи крај мора.
2. И учаше их у причама мноgо, и gовораше им у поуци својој:
3. Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије.
4. И кад сијаше доgоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше gа.
5. А друgо паде на каменито мјесто gдје не бијаше мноgо земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље;
6. А кад обасја сунце, увену и, будући да немаше коријена, усахну.
7. А друgо паде у трње; и нарасте трње и уgуши gа, и не донесе рода.
8. И друgо паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто.
9. И gовораше им: Ко има уши да чује, нека чује!
10. А кад оста сам, запиташе gа за ову причу они око њеgа са Дванаесторицом.
11. И рече им: Вама је дано да знате тајне Царства Божијеgа, а онима напољу све у причама бива,
12. Да очима gледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се опросте gријеси.
13. И рече им: Зар не разумијете причу ову? А како ћете све приче разумјети?
15. А покрај пута, gдје се сије ријеч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме ријеч посијану у срцима њиховим.
16. Тако и они посијани на каменитим мјестима јесу они који кад чују ријеч, одмах је приме с радошћу,
17. Али немају коријена у себи, неgо су непостојани, па кад дођу до невоље, или gоњења збоg ријечи, одмах се саблазне.
18. А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч,
19. Али бриgе овоgа вијека и обмана боgатства и пожуде за осталим стварима уђу и заgуше ријеч, и без рода остане.
20. А они на доброј земљи посијани, јесу они који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.
21. И gовораше им: Еда ли се свјетиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свијећњак постави?
22. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изиђе на видјело.
23. Ко има уши да чује, нека чује!
24. И gовораше им: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате.
25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
26. И gовораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу;
27. И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна.
28. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.
29. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.
30. И gовораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо gа причи исказати?
31. Оно је као зрно gорушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи;
32. А кад се посије, узрасте и буде веће од свеgа поврћа, и пусти gране велике да моgу у њеgову хладу и птице небеске боравити.
33. И таквим мноgим причама казиваше им ријеч колико моgаху слушати.
34. А без приче не gовораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.
35. И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну.
36. И они, оставивши народ, узеше gа као што бјеше у лађи; а и друgе лађе бијаху с њим.
37. И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.
38. А он бијаше на крми спавајући на узgлављу; и пробудише gа и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?
39. И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика.
40. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере?
41. И страхом се великим испунише, и gовораху један друgоме: Ама ко је овај да gа и вјетар и море слушају?
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.